Качаревачки „Дон Жуан“ популаран и након Сланинијаде!

Вепар Паћин,омиљени качаревачки „Дон Жуан“ међу свињама,готово свакодневно има по један љубавни састанак у познатом јужнобанатском селу. Селом код Панчева увелико грокћу прасићи којима је овај популарни мешанац тата.

ОМИЉЕНИ качаревачки „Дон Жуан“ има 150 килограма, а кажу да ниједна његова љубавница није љубоморна на другу. Све су, што је најважније, срећне и задовољне. Нема свињца у овом банатском селу у који неодољиви млади вепар Паћин није зашао и где га домаћини и „девојке“ са којима „се волео“ не памте. Одавно га бије глас највећег љубавника међу свињама. Који ретко „маши“.

Прослављени качаревачки зет, „мешанац“ од мајке јокширке и оца „бекшира“, готово сваки дан има барем један рандеву. Некад и два-три пута у току дана. А селом код Панчева, увелико грокћу прасићи којима је Паћин тата.

Док се на платоу у центру Качарева слави отварање још једног фестивала сланине, мештанин Петар Јокић, са штапом прати овог крупног нераста. Иду полако ушореном Радничком улицом на уговорени састанак, у свињац код породице Млађеновић. Мало мало, Паћин стаје уз капије дугачке улице. Оњуши и наваљује да уђе у авлију.

– Препознаје сва места на којима је већ био – смеје се газда Пера. – Овде смо јуче долазили… Тамо смо били јутрос… Прекопута пре три дана… Не тамо момак, стој. Ај` полако. Сад идемо код друге даме.

„Девојку“ је већ посећивао вепар из краја, пре 21 дан, али није остала супрасна, па је позван популарни Казанова међу нерастима.

– Има у селу тек још неколико вепрова који служе за расплод, а и све мање људи чак и овде гаји свиње – прича Јокић. – Осим њега, имам још два млада вепра, око годину дана, и шест свиња. Нема ту лаке и брзе зараде. Ни мене, верујем, неће нико од мојих наследити. Додуше, ни сам се нисам овим бавио као млад. Углавном сам радио на геолошким бушотинама у иностранству, а сада су ми Паћин и његови „љубавни јади“, и посао и разонода.

Свака посета овог вепра, „девојчиног“ газду кошта 1.000 динара. Неће, кажу, међутим свиња увек „да стоји“.

* Паћин и свиња породице Млађеновић

– Кад неће да стоји, што је код Паћина реткост, онда дођемо поново и наплатимо тек када уради посао – кроз смех прича Петар. – Природа то све уреди лепо, исто као и код људи. Нема ту много филозофије, мора да се намести тренутак и њима. Хтели ми то или не, сличнији смо животињама него што мислимо.

Paćin

Када коначно стижемо на праву адресу, млади вепар брзо пронађе свињац и „младу“. Неколико минута трајало је упознавање. Међу заљубљеним животињама, пре „оних ствари“, чини се као да се осетила хемија.

– Гле како се њуше, као да се стварно љубе – говори комшија који са суседне капије навија да Паћин уради што претходник није. – Види ти делију, ала ју је обгрлио… Тај зна шта ради.

Девојка „стоји“ и полако маше ушима. После десетак минута, чини се, сви су задовољни. А Паћин и Петар одоше кући. Можда их већ данас опет позову.

Извор: „Вечерње новости“