24.10. СВЕТСКИ ДАН БОРБЕ ПРОТИВ РАКА ДОЈКЕ

Рак дојке је најчешћа малигна болест жена у развијеном свету. Сваке године у свету око милион жена оболи од ове болести.

Рак дојке настаје када неке ћелије у дојци почну да расту и да се размоножавају без контроле и могу да се прошире по целом организму.

Ова болест се најчешће открива напипавањем појавом израслине (тумора) или задебљања у дојци. Болест се некад може испољити променом облика и величине дојке или појавом секрета из брадавице.

Рак дојке се данас може успешно лечити. За бољи успех лечења важно је правовремено открити болест и започети одговарајуће лечење. Зато је веома важно да се жене саме прегледају, или да учествују у организованим лекарским прегледима за рано откривање и превенцију карцинома дојке (скрининг).

На основу прегледа лекар одлучује који је најбољи начин за лечење рака дојке. Најчешће, лечење карцинома дојке подразумева операцију, зрачну терапију, и хемиотерапију.
Типови рака дојке:
Дуктални карцином дојке је најчешћи тип карцинома дојке који настаје из ћелија канала млечне жлезде.
Лобуларни карцином дојке настаје из ћелија режњева млечне жлезде и он се за разлику од осталих типова карцинома јавља у обе дојке.
Инфламаторни карцином дојке се најређе јавља и препознаје се по развоју отока, црвенила и повишене температуре дојке.

Стадијуми рака дојке

Стадијум карцинома означава колико је тумор нарастао и где се болест проширила у организму. Одређивање стадијума рака дојке врши лекар и на основу стадијума и других критеријума одлучује о одговарајућем начину лечења.

Ћелије карцинома дојке преко крви и лимфе могу доспети у лимфне жлезде и друге органе (кости, плућа, јетра, мозак), где расту и стварају нови тумор. Тада говоримо о одмаклом стадијуму болести (метастазе).

Уколико жена зна основне информације о раку дојке, можете препознати болест у раној фази, на време започети лечење и тако повећати шансе за излечење.

Најзначајнији фактори ризика за настанак рака дојке су:
женски пол: карцином дојке је 100 пута учесталији код жена него код мушкараца,
животна доб: појава карцинома дојке расте са животним добом и највећа је у Србији у групи од 55 до 65 година старости,
позитивна породична анамнеза за рак дојке у блиских рођака (мајка, бабе по оцу или мајци, рођене сестре, ћерке) повећава више од 2 x ризик од настанка карцинома дојке;
генетски фактори: 5-10% жена са дијагнозом карцинома има наследни рак дојке који се карактерише присуством промена, које се називају мутацијама на тзв. БРЦА 1 и БРЦА 2 генима; ове промене се наслеђују од оца или од мајке и носе повећани ризик од настанка карцинома дојке и јајника током целог живота (50-85% за карцином дојке и 20-40% за карцином јајника);
претходно дијагностикован карцином дојке: 4 пута повећава ризик од настанка карцинома дојке у другој дојци (јавља се у мање од 7% жена у 10-годишњем периоду праћења);
пролиферативне промене у дојци: атипичне хиперплазије (бенигне промене) које се дијагностикују хистопатолошким прегледом узорка сумњивих промена у дојци носе 4-5 x већи ризик; ЛЦИС (лобуларни карцином ин ситу или лобуларна неоплазија) није карцином дојке, али јесте фактор који повећава ризик од настанка инвазивног карцинома у истој или другој дојци; студије показују да је средње време до појаве инвазивног карцинома од претходне биопсије ЛЦИС око 20 година, а да се половина ових рецидива јави у првих 15 до 30 година;
густина жлезданог ткива: повећана густина жлезданог ткива, нарочито код млађих жена повећава ризик од настанка рака дојке више од 5 пута;
гојазност: 2 x повећава ризик од настанка карцинома дојке у жена у менопаузи;
хормонски фактори: рана менарха (пре 11. године) и касна менопауза (после 54. године) носе 2-3 x већи ризик; жене које нису рађале или су изнеле прву трудноћу у каснијим годинама (после 30. године) носи 2 x већи ризик; хормонска терапија као што су хормонска контрацептивна средства и хормонска супституциона терапија након уласка у менопаузу (ХСТ) носи до 1.5 x већи ризик током узимања лекова, али након 5 година од престанка ХСТ, ризик нестаје);
изложеност јонизујућем зрачењу у пубертету (лечење лимфома у том узрасту зрачном терапијом, при чему су у зрачном пољу биле делимично и дојке).

Најчешћи симптом рака дојке је опипљив чвор у дојци, који неретко жене саме напипају.

Поред тога, други знаци који указују да се развија тумор у дојци јесу: увећање дојке, које води у асиметрију дојки (око 20% жена има природно асиметричне дојке, што се сматра нормалним налазом), црвенило и задебљала кожа, понекад кожа у виду „поморанџине коре“, „мрешкање“ коже, увлачење брадавице или крвави исцедак из брадавице.

Истовремено, могу се напипати и увећани лимфни чворови у истостраној пазушној јами, ако је дошло до ширења болести у регионалне лимфне чворове.

Треба имати на уму да нису сви увећани лимфни чворови захваћени метастазама.

Данас се препоручују тзв. превентивни прегледи дојки јер постоји могућност да се открије присуство тумора у дојци пре него што се може напипати. У ту сврху раде се клинички прегледи дојки од стране лекара, затим мамографија која представља рендгенски преглед дојки и, по потреби, преглед дојки ултразвуком (УЗ) и нуклеарном магнетном резонанцијом (НМР).
Самопреглед дојки
Саветује се да свака жена једном месечно ради самопреглед дојки. Код жена које имају менструацију, преглед се врши у другој недељи (7.-10. дана) од започињања менструације. Преглед се ради на следећи начин: стојећи испред огледала прво са спуштеним, а потом са подигнутим рукама, посматрамо да ли постоји асиметрија у дојкама, као нови моменат, да ли је кожа црвена, задебљала или на неком месту намрешкана и да ли постоји увлачења брадавица; потом се ради палпација леве дојке дланом десне руке хоризонталним и вертикалним клизећим покретима у стојећем ставу, при чему је лева рука подбочена, водећи рачуна да ли се пипају нека отврднућа (тврдине) или чворови, а притиском прстима иза брадавице провери се да ли постоји исцедак; потом се ово исто понови са десном дојком и левим дланом и исти преглед у лежећем положају; преглед пазушних јама ради се врховима прстију супротне руке с тим да је рука на страни прегледа на боку, а раме спуштено (обратити пажњу да ли се пипају тврдине при том прегледу које би указивале на увећане лимфне чворове).
Мамографија
Мамографија је једина метода која се, на основу постојећих доказа, сматра ефикасном у откривању раних стадијума рака дојке. Истраживања показују да се смртност од карцинома дојке смањује за 25 до 30% у жена које редовно раде мамографске прегледе у животној доби између 50 и 70 година.

Због тога постоји препорука да се тзв. скрининг мамографије раде сваке 2 године у ових жена.

На мамографском прегледу могу се уочити тумори у дојкама или промене које се виде као ситне беле тачкице, а називамо их микрокалцификацијама. Од изгледа и распореда микрокалцификација у одсуству туморске сенке зависи и процена да ли постоји већа вероватноћа да се ради о злоћудној или доброћудној промени у дојци. У зависности од тога, планирају се и терапијске интервенције у циљу узимања ткива у којем постоје микрокалцификације за патохистолошку анализу.
Ултразвучни преглед дојки
Понекад се ради допунски ултразвук дојке на којем се могу разликовати цисте (округле или овалне шупљине испуњене течним садржајем) од тзв. солидних тумора.

Ултразвук дојки има своје место у прегледу дојки са густим жлезданим ткивом где је мамографија мање осетљива метода у откривању туморских сенки. Ултразвучним прегледом се такође могу открити патолошки увећани лимфни чворови у пазушној или наткључној јами и на врату.
Нуклеарна магнетна резонанција дојки
Нуклеарна магнетна резонанција (НМР) се ради када постоје такве промене у дојкама да нисмо сигурни о чему се ради након што се ураде стандардни дијагностички прегледи. НМР преглед исто тако може да нам укаже да постоји више туморских промена у различитим деловима исте дојке, што утиче на планирање хируршке интервенције
постављање дијагнозе

Дијагноза рака дојке поставља се тако што се хируршки одстрани део тумора (биопсија) или цео тумор и, након одговарајуће обраде ткива, посматра под микроскопом (патохистолошки преглед).

Пре него што се одлучи да ли је након операције потребна додатна терапија, потребно је одредити стадијум болести (да ли је и колико болест раширена у телу). То се постиже физикалним прегледом и дијагностичким процедурама које већином укључују мамографију, радиографију плућа, радиографију или сцинтиграфију костију, ултразвучни преглед абдомена, лабораторијске анализе крви (крвна слика, биохемијске анализе, тумор маркер ЦА 15-3)

Код нас се биопсија тумора дојке због патохистолошке дијагнозе углавном ради код жена у тзв. локално одмаклом стадијуму болести (стадијум 3), када се у првом акту не спроводи хируршко лечење и у метастатској фази болести (стадијум 4), када се тумор проширио у удаљене органе (најчешће у кости, јетру, плућа).

У случају да је болест дијагностикована у раном стадијуму (стадијум 1 и 2) уобичајено је да лечење започне хируршком интервенцијом. То подразумева да се тумор извади из дојке и преда патологу да погледа под микроскопом (биопсија еx темпоре). Патолог тада утврђује да ли се ради о малигној или бенигној промени. Ако се утврди да је у питању рак дојке, онда се операција проширује и уради се одстрањење или целе дојке или дела дојке око тумора и вађење масног ткива заједно са лимфним чворовима из пазушне јаме са исте стране.

Данас је препознато неколико типова рака дојке који се разликују по свом понашању; неки су споријег тока, мање агресивни, док су други склони брзом ширењу у регионалне лимфне чворове и у удаљене органе. Када се одстране тумор из дојке и регионални лимфни чворови из пазушне јаме, патолог под микроскопом погледа препарат и одређује хистолошку врсту тумора (најчешћи су дуктални и лобуларни), основне карактеристике тумора и број лимфних чворова у којима су присутне туморске ћелије.

Потом се одређује да ли су у тумору присутни естрогенски и прогестеронски рецептори и ХЕР-2 (рецептор за епидермални фактор раста), који нам говоре о томе да ли применити хормонску терапију, хемиотерапију, биолошку терапију или њихову комбинацију. Више од 50% жена са карциномом дојке има тзв. позитивне естрогенске и/или прогестеронске рецепторе, што говори о томе да је у ових жена индикована хормонска терапија, јер се код њих може очекивати повољан ефекат ове терапије.

Присуство великог броја ХЕР-2 рецептора на површини туморских ћелија (среће се у око 20% свих тумора дојке) такође означава склоност тумора ка бржем расту и ширењу у удаљене органе, али и могућност примене тзв. биолошке терапије код неких болесница.

Одлуку о лечењу доноси онколошки конзилијум. Чини га тим лекара: хирург-онколог, интерниста -онколог и радиолог-радиотерапеут.

На основу патохистолошке дијагнозе, клиничког налаза, налаза ултразвука абдомена, рентгенског снимка плућа и костију ( које могу заменити скенер трбуха, мале карлице, грудног коша и сцинтиграфија костију) доноси се одлука о терапији.

Лечење рака дојке зависи од стадијума у којем је болест откривена.

Најважније је дијагностиковати болест у раним стадијумима када је могуће операцијом одстранити тумор у дојци и отклонити припадајуће (регионалне) лимфне чворове у пазушној јами.

Операција

Операција дојке подразумева отклањање целе дојке или само дела дојке са тумором и његовом околином и одстрањивање лимфних чворова из истостране пазушне јаме. Постоји могућност да се, после одстрањења целе дојке, учини реконструкција дојке пластичном операцијом било уградјом силиконске протезе или кожно-мишићним трансплантатима узетим са другог дела тела (леђни, трбушни мишић итд).

Анти – туморски лекови и радиотерапија

Упркос томе што се операцијом одстрањује тумор и сви лимфни чворови у којима могу бити присутне туморске ћелије, увек постоји известан ризик, да се болест поново појави, било на месту одстрањеног тумора (локални рецидив) или у неком удаљеном органу, најчешће у костима, јетри и плућима.

После операције често се спроводи даље лечење (постоперативна зрачна терапија и тзв. адјувантна системска терапија – анти-туморским лечењем рака дојке).

Зрачном терапијом предела оперисане дојке и регионалних лимфних чворова се смањује ризик за појаву локалног рецидива. Такође, већина оперисаних жена после операције прима хемиотерапију, хормонску терапију или комбинацију ове две терапије са циљем да се смањи ризик поновне појаве болести у удаљеним органима.

Ако се тумор открије у одмаклој фази болести, али још увек ограничен на подручје дојке и истостране пазушне јаме, онда се прво примењује хемиотерапија или, у одабраним случајевима, зрачна терапија или њихова комбинација. Операција се одлаже за касније ако се применом хемиотерапије и зрачне терапије постигне смањење тумора. Исто тако, ако се болест дијагностикује у тренутку када се тумор проширио у подручја ван предела дојке и регионалних лимфних чворова (удаљени органи), онда се операција не ради, а основу лечења чине хемиотерапија, хормонска терапија или њихова комбинација и зрачна терапија, а у неким посебним случајевима (ХЕР2 позитивни рак дојке) и биолошка терапија.

Нежељена дејства онколошке терапије

Све онколошке терапијске процедуре поред несумњиве користи испољавају и нека нежељена дејства.

Непосредно после операције дојке и истостране пазушне јаме може се јавити накупљање течности на месту операције, што најчешће престаје после неколико пункција, затим губитак осећаја у пределу операције, некад се јављају болови, нарочито после одстрањења целе дојке, укоченост или слаба покретљивост у раменом зглобу. Такође, због успореног отицања лимфе из руке долази често до отицања надлактице, подлактице и шаке, што чешће настаје касније после операције, може бити провоцирано неким физичким радом. Исто тако, кожа и мека ткива оне руке са чије стране је урађена операција подложнији су инфекцији, која се релативно брзо и успешно лечи применом антимикробне терапије, али после оваквих инфекција одржава се оток који се успорено повлачи.

Хемиотерапија такође доводи до нежељених дејстава, најчешће реверзибилни делимични или потпуни губитак косе, пад броја белих крвних ћелија- леукоцита, у ком периоду је особа осетљивија на инфекцију, мучнина и повраћање (данас постоје ефикасни лекови који су намењени спречавању појаве ових тегоба), затвор или пролив, бол у устима са или без појаве афти, кожни осип и друго. Зрачна терапија дојке и регионалних лимфних чворова се генерално добро подноси.

Најчешће нежељено дејство током зрачења је мање или веће црвенило коже, понекад се развију оштећења површног слоја коже са влажењем, а ткиво дојке бубри. Међутим, након 6-8 недеља од завршетка зрачне терапије дојке, овакве промене се углавном повлаче, а најчешће заостане хиперпигментација коже.

preuzeto www.belmedic.rs